Jedna litnja vecer

Izaša san vanka ka čovik bez plana. Riva puna svita, šum mora pod nogama, a iz konobe tuče lagana pisma. Rekoh, uć ću na jedno piće, samo kratko.

Naručin bevandu, okrenen se — i eto je. Naslonjena na zid, kosa joj pada priko ramena, oči ka da se smiju i prije nego šta progovori. Pogledali smo se sekundu duže nego šta triba. Dosta da znan – večer ide u drugon smjeru.

“Jesi za društvo?” pitan.
“Ako ćeš bit dobar,” kaže, smijući se.

Rič po rič, čaša po čaša. Sve nekako lagano, prirodno. Kad je krenila sporija pisma, povatala me za ruku ka da je to najnormalnija stvar na svitu. Na podiju blizu, prsa do prsa, ruke znaju di tribaju bit. Nema puno priče, samo disanje i ritam.

Šapne mi na uvo:
“Ajmo ća odavde.”

Ulica tiha, kamen još topal od dana. Stan mali, lip, svitlo prigušeno. Jakne bacimo di stignemo. Smijemo se, sidnemo blizu, razgovor sve tiši dok ne nestane skroz.

Poljubac dođe sam. Jedan, pa drugi. Vrime se rasteže, noć prolazi, a mi se ne žurimo nigdi.

Kad je svanilo, more je još bilo mirno. A mi…
mi smo znali da je večer bila prava.