Moderna vremena

Nikada nisam ušao u seksi šop.
Ne bih da izgubim iluzije da je muškarac taj koji pruža zadovoljstvo ženi,
a ne raznorazne igračke.
A i verovatno bih tamo video sve ono što nas je zamenilo.

Već sada veštačka inteligencija bolje čita emocije od muškarca.
Za sve je već nađena tehnička zamena.

Nešto ne valja – ćao.

Svi odgovori su, ionako, na internetu,
a ne u nama.

Pritom, muškarci dodatno opterećuju sebe,
da je isključivo do njih,
da nisu dovoljno dobri,
pa pumpaju mišiće do krajnjih granica, traže način kako da dođu do žena,
a možda im samo neće biti potrebni na način
kako su bili do sada.

Otuda toliko prenapucanost – samo da bi bili primećeni.

Ili letargija i odustajanje - zato što nisu izdržali.

Savršeno postaje zamena za prirodno.

A šta je iza maske savršenog?

Sve praznija ličnost koja je ušla u trku,
da bi se dopala onom drugom, bez da ga poznaje,
a i drugi radi to isto, napamet.

Veze dva stranca, burne i kratke,
gde svega ima, samo ne i trajanja.

Umesto mira, traže se mane.

Žene se neće voleti, nećo će se "trošiti".
Tri dana, tri meseca, tri godine.
Daj novu.

Muškarci, takođe.

Muška konkurencija više neće biti muškarci iz bližeg okruženja,
nego svi mogući.
Savršena tela, lica, profili na društvenim mrežama,

naspram onog "mog", koji je bezvredan.

Slično je i sa ženama.

Koliko će moći da zadrže nečiju pažnju, a i ako zadrže,
da li će im taj neko biti zanimljiv?

Kada ima novi, uvek ima novi.
Iz susednog grada, iz susedne države, iz susedne galaksije.

Uvek neko prati, lajkuje, javlja se.

Dva tela u krevetu, a poruke samo pristižu, pozivi, ponude.

Gde je tu razgovor, gde je tišina, gde je mir?

I gde je to izolovano ostrvo gde toga nema?

Gde se stalno nudi nešto bolje, a ovo što se ima brzo dosadi.

Iste priče, iste poze, iste ulice, dok se ovamo stalno nešto dešava.

Što bogatiji internet, to prazniji život u dvoje.

Kako reći stop?

Kako ostati imun, ako imaš osećaj da stalno nešto propuštaš,
a ono što imaš nije dovoljno dobro?

Nekad se žena osvajala, da bi se živelo sa njom.
Danas se sve vreme bori za njenu pažnju.

Ako nećeš, ima ko hoće, a možda ne možeš.

Nema čežnje, čekanja, sve sada i odmah.

Sve je na telefonu.

I zabava, i zadovoljstvo, i prilike, i šoping, i informacije, a drugo biće više smeta, nego što pomaže.

Muškarci i žene jedni drugima postaju suvišni.

Umesto mira u dvoje, živi se nemir u hiljadu mogućnosti.

Nije više bitna iskrenost, nego što bolji efekat i utisak, i onda ostavljanje,
kod prvog problema.

A i ako nema problema, uvek ima bolje ponude.

Svi hoće da dobijaju, niko neće da deli.

Prepuštanje je postalo rizično, jer nosi ranjivost i otvaranje.

Sve će manje ljudi želeti da budu stvarni, obični, prisutni, bez suvišnih reči.
Sve će morati da bude ne znam kakvo
i to će oduzeti ono osnovno –

tišinu u dvoje.

Sve veći izazovi rašavaće se prekidima za sva vremena.

gde će biti kriv uvek onaj drugi, a ne okolnosti.

Kada žena shvati šta sve nosi savremen muškarac na leđima, razumeće ga.
Slično je i sa muškarcima, kada shvate šta sve nose žene.

Tek tada će moći da priđu jedno drugom, bez predrasuda.

Tek tada.

Sve ovo su nerealna očekivanja, pritisci, odmeravanja,

gde se sva rešenja vide u jednom – u samoći.

Gde se onaj drugi ne gleda kao saveznik, nego kao neprijatelj,
i svako to pre ili kasnije postaje,

zato što je duša toliko zatrovana svim i svačim,

da u mraku vidi samo mrak.

Potrebna joj je svetlost.

Potrebna joj je ljubav.

Kada toga nema, ostaje samo gorčina,
i zamene, a ne suština,

koja je uvek u prihvatanju drugog bića,

a ne izolovana i uplašena od svega.

U potrazi za zamenama, kojih je sve više,
Tehnički svet napreduje,

Sve što nemaš u životu, imaš na internetu.

A posvećenosti sve manje.

Duši je tu najteže,
Koja bi samo da voli i bude voljena.